Историјат

Византолошки институт Српске академије наука и уметности (САНУ) основао је академик Георгије Острогорски, марта 1948, у години када је одржан први послератни међународни конгрес византијских студија и основана Међународна асоцијација византолога (Association Internationale des Études Byzantines). Од самог почетка рад института почивао је на тимском ангажовању научника на различитим пројектима. У рад института нису били укључени само стални сарадници института, него и колеге из сродних научних дисциплина и институција. Поред Георгија Острогорског први сарадници института били су Иванка Николајевић, Фрањо Баришић, Лидија Томић, Мила Рајковић, Бариша Крекић, као и службеници Зденко Маринковић и Борислав Радојчић. Сарадници, са пуним или делимичним ангажманом, били су Јадран Ферлуга, Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић, Јованка Калић, Нинослава Радошевић, Иван Ђурић, Душан Кораћ и Радивој Радић. Међу млађим истраживачима института налазили су се Сања Мешановић, Ида Тот, Нада Зечевић, Срђан Рајковић, Дејан Џелебџић, Влада Станковић, Марко Драшковић и Милош Живковић.

Институт је дао значајан допринос развоју светске византологије, нарочито у проучавању византијских државних институција и идеологије, византијског друштвеног поретка и, пре свега, византијско-српских односа.

У више од седамдесет година постојања институт је непрекидно деловао под старањем Одељења историјских наука САНУ и, у сарадњи са његовим члановима, третиран је увек као организационо језгро свих научних активности у области византологије. Као такав, био је и остао једина научна организација овог профила у читавој нашој земљи, и у некадашњој Југославији и у Републици Србији.

Институтом су до данас руководили: Георгије Острогорски (1948–1976), Божидар Ферјанчић (1976–1998), Љубомир Максимовић (1998–2022) и Бојана Крсмановић (2023-).